"I bila je noć..." - Djordje Balašević

I bila je noć u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu. A ja sam dolazio s nekog mesta u kom su svi bili, recimo, rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i čudno se zgledali kad bi neko zapevao jednu od onih pesama koje se, znate, baš i nisu pevale tada... I dugo sam stajao pod njenim prozorom tražeći, kao, nešto po džepovima, a tišina je bila; jedino odjek koraka daleko dole, niz Kisački drum, iza onog nadvožnjaka, možda i dalje. I lepet nekih zagubljenih krila oko Almaške crkve. A opet, ni na trenutak nisam čuo kako diše u snu, moje pile. Kako diše...

Mala, unikatna dragocenost.... - Djordje Balašević

Ona je Moj Razlog, u stvari, moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila…

"Senka" - M.A.

Zbog svega što smo najlepše hteli hoću uz mene noćas da kreneš. Ma bili svetovi crni il' beli, ma bili putevi hladni il' vreli, nemoj da žališ ako sveneš. Hoću da držiš moju ruku, da se ne bojiš vetra i mraka, uspravna i kad kiše tuku, jednako krhka, jednako jaka. Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš. Da sa mnom ispod crnog neba pronadješ hleba komadić beli, pronadješ sunca komadić vreli, pronadješ života komadić zreli. Il' crkneš, ako crći treba zbog svega što smo najlepše hteli...

Razišli smo se...

Razišli smo se, al' naše detinjstvo ostaje svejedno kakvim stazama sutra lutali. Malo je bilo! Al' ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.

"A volela ga je..." - Djordje Balašević

A volela ga je puno, i previše ako mene pitate. Mislim da ni sama nije znala zašto i na koji način, ali volela ga je. Koketirala je sa drugima, da se razumemo, i ljubila je druge, puno njih... Ali nije imala tu iskru u očima i taj osmeh na licu kao kada bi pričala sa njim...

"Znaš prijatelju, ja sam nju voleo!" - Djordje Balašević

-Znaš prijatelju, ja sam nju voleo. Ono mislim, baš voleo. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio, ali uvek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto.. Baš njoj sam najviše bola donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe. Stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao da sam djubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada…
-A šta sada? Preboleo si je?
-Ma kakvi! Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
– Zašto sada ne odeš i kažeš joj sve?
-Eh, vidiš… Uspeo sam šta sam hteo. Otišla je od mene. Sad kad se vratim, više je nema. Kažu da voli drugog, znam da to nije istina... Ali ...
– Idi do nje onda.
-Ne mogu.
– Zašto?
-Uključila je razum. Shvatila je da sam, ipak, preveliko đubre i da je ne mogu voleti nikad. Voleti onako, klasično. Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću očekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteže doći i zagrliti je, mada znam da ona meni bi.
-Tebe je nemoguće shvatiti!
-Eh prijatelju,znam.. To čujem često. Samo jedna osoba mi je rekla da me razume...
-Ko!?
-Pa, ona, druže…

"Tvoj neko..." - Djordje Balašević

Nemam nijedan dokaz da sam bio tvoj neko. Nismo se slikali, nismo putovali... Ne znam ustvari ni šta smo. Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svetu... A nemam ni jedan dokaz da sam bio tvoj neko.

Odlomak iz scenarija "Kao rani mraz" - Djordje Balašević

VASA: Vidi... U nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš... Posebno kad si mlad...
NIKOLA: Zaljubiš se... Ali ga ne voliš? Zar to nije... Isto?
Vasa uzdahnu, kao profesor koji pokušavajući da objasni đaku teoremu otkriva da ovaj nije najbolje savladao ni tablicu množenja...
VASA: Ne znam... Meni nije... Zaljubiš se, jer... Je to tebi potrebno... A voliš... Jer je to potrebno nekom drugom... Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko... A drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe...

Odlomak iz romana "Očevi i deca" - I.S.Turgenjev

Usko mestašce koje zauzimam toliko je sićušno u usproredbi sa prostranstvom gde me nema i gde nikome i nije stalo do mene; i deo vremena koji uspem proživeti toliko je ništavan prema večnosti gde me nije bilo, niti će biti... A u ovom atomu, ovoj matematičkoj tački kola krv, radi mozak, takodje se nešto zeli... Kakva drskost! Kakve besmislice!

Nije znala

Nije znala, ne zna i nikada neće znati šta je osećao prema njoj. I ne treba da zna! Ona nije zaslužila kukavicu, koji se uvek skrivao, čak i onda kada nije smeo! Nije je zaslužio! Ali on bi tako voleo da je ona pored njega, da mu pruži ruku, da ga zagrli...

Najsvetlija zvezda

Napisao bih ti nešto, ali ne mogu, teško mi je, ne mogu da prevedem svoja osećanja u reči! Ali znaj, uvek ćeš biti najsvetlija zvezda na mom nebu, uvek izdvojena od svih ostalih...

Odlomak iz knjige "Tri posleratna druga", Laku noć njene pospane oči... - Djordje Balašević

Zaspala je na kauču dok sam se petljao sa jastučnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim ćebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svečani kostim.
Šta sad?!
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava između nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilično preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo već kod granica, ona je prva izazvala granični incident, zaspavši na mom kauču, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarač na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojčure kojima sam nekad povlačio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi. Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo…
Čudna kombinacija čednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i praćaknula se u mojim rukama. Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvučena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogođena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lančiću. Mučenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni čipkasti triko, koji je pomalo ličio i na “korset”, nema veze, u svakom slučaju, to je bilo poslednje “nešto” što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim…
Ušuškao sam je u ćebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauča stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje će joj biti potrebne kad dođe sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, našvrljao kratku novelu o bravi i ključu, za slučaj da odluči da zbriše kući pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, đavo mi je sedeo na ramenu…
Bio sam već na vratima, kad sam pomislio da će ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam…
Gledajući dugu riđu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konačno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
“Sram bilo onoga ko zlo pomisli”…
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odličje, zasad, očigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga već imao na šinjelu…
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao već obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to će, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko…
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leda…
I trgao se. Uplašen…
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda…
Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći…
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja…
Laku noć, njene pospane oči…

"Gradinar 46." - Tagore

Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidati srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

"Imena" - M.A.

Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.

I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život s pogrešnim nekim,
s drukčijim nekim,
nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.

"Samoća" - M.A.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

"U spomen Miroslavu - Miki Antiću" - Branislav Petrović

Dogodio se jednom na zemlji,
Na svetoj vojvodjanskoj zemlji,
Pesnik sveta,
Miroslav - Mika Antić!

Gospo'n Mika garavih sokaka,
Mika ''bači'' iz široke Bačke,
Paor i čoban iz ravnog Banata,
Filozof i bećar iz kićenog Srema!
Ciganski knez! Ružokradica!
Poslednji vojvoda Vojvodine!

Nikad ga nevideh bez konja i sokola!
Konj da ga pronosi po banatskim pustama,
A soko da mu zvezdu padalicu
iznad Mokrina lovi i ulovi...

Pa kad ono zabasamo u vetrenjače,
u napuštene mlinove, razbojnička svratišta
tad' svi poviču ''Ta di si bre, Miko''!
A onda Mika Antić postane harmonika,
postaje ćemane, postaje bas,
postaje truba, postaje tambura,
postaje vino, postaje cveće na stolu...

A onda Mika bude kralj,
bude ''Li Taj Po'', bude ''Katu''
bude ''Vijon'', bude ''Ljermontov''!
Na momente, gorak k'o Jakšić,
a opet da ga na ranu priviješ k'o Desanku.

Dogodio se jednom na zemlji,
na svetoj Vojvodjanskoj zemlji,
Miroslav Mika Antić, živo čudo u čudjenju neprestanom.

Dobar vetar kapetane,
kapetane gospo'n Miko bre!
Dobre i rodne nebeske njive!
Ej bre Miko, Miko ''bači''!

Dovidjenja Miko kišo zlatonosna!
Ej bre Miko čovečino!
Pa, putuj brate Miko,
Poslednji vojvodo Vojvodine!

Granice...

Ne postoje prepreke! Ne postoje granice! Mi nismo daleko jedno od drugog, mi smo tu, jedno pored drugog, dokle god su naše misli usmerene u istom smeru... Ako mislimo isto, daljina je ništavna! U našim mislima, uvek ćemo se naći negde... Tu, jedno pored drugog, otudjeni od zlog i prolaznog sveta... Ponekad smo ipak sami, a sebi dovoljni!

Pitala si me...

Tražila si da ti napišem nešto, neke lepe reči, nešto što će ti prijati, čime ćeš se hvaliti pred drugaricama... Znaš da ću ja, istog trena, kao zaljubljeni klinac to i uraditi! Ali šta bih mogao da ti napišem? Mogu ti napisati da si ti jedina svetla tačka u ovoj tami, koja me svojim sjajem vodi ka nekim lepšim trenucima, koja tera tugu i tamu što dalje, i koja mi ulepšava ove tmurne i dosadne sate i dane koji su ispunjeni samo tišinom i samoćom...

Snovi

Zbog nekih snova, poželiš da spavaš zauvek!

Šta si ti meni?

Ne mogu reći da si mi ti sve! Ali mogu reći da si vazan deo, veliki deo, mojih misli, neko moje lepše sutra, neko ko me nikada neće izneveriti, i neko ko će uvek biti uz mene, ma koliko se ja suprostavio mislima drugih! Ti i ja smo deo jednog drugog sveta, mi tu živimo... Možda niko ne moze to da shvati, ali mi se razumemo dovoljno da zanemarimo spoljni svet! Ako nestane svet, ti ćeš uvek biti tu, ti ćeš uvek biti svetla tačka, koja će me voditi do nečeg boljeg, nečeg što drugi neće znati da postoji... Tu ćemo biti samo ti i ja, i naš mali savršeni svet...

"Voleti..." - Vladeta Jerotić

Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakav kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već da ga i zavolimo upravo onakav kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude...

Fališ...

I uvek fali baš jedna kao ti, da sa njom podelim ovih par reči koje nikome nisam rekao, koje niko nikada nije zaslužio...

"Nedostaje mi naša ljubav" - Djordje Balašević

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

"Mali kamerni nokturno" - M.A.

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

Odlomak iz knjige "Jedan od onih života" - Djordje Balašević

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

"Odluka" - M.A.

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

"Posle ljubavi" - M.A.

Opraštamo se,
opraštamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvadjani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom cvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

"Pusti staru muziku" - Apsolutno romantično

Nisi htela moja biti,
sve zbog mene ostaviti,
jednostavno nisi imala hrabrosti.

Nisi verovala u sne dovoljno jako,
da bi, sad posle svega šetala sa mnom.

Da li je kasno mila prepraviti stih?
Ponekad više kažem no što trebao bih.

Da li je kasno draga, promeniti sve?
I tiho bez reči otići negde i ne vraćat' se.

Pusti staru muziku, i zatvori oči,
samo tako doćiću ja u tvoje noći.
Pusti staru muziku i nemoj mnogo da brineš ti,
jednom će se naši snovi spojiti.

Nisi htela moja biti,
sve zbog mene ostaviti,
jednostavno nisi imala hrabrosti.

Nisi verovala u sne dovoljno jako,
da bi, sad posle svega šetala sa mnom.

Sada je kasno mila prepraviti stih!
Ponekad više kažem no što trebao bih...

Sada je kasno draga, promeniti sve,
I tiho bez reči otići negde i ne vraćat' se...

iz "Koncerta za 1001 bubanj" - M.A.

Gospođice,
dalje zaista nemam više šta da vam kažem.
Osim...možda...
Da ste ostali najlepša medalja iz najlepseg rata u kom su mi srce amputirali!
Gospođice,
Ja nisam za vama bio onako obično,
gimnazijski zanesen,
u meni je sve do tabana minirano...

"Nepovratna pesma" - M.A.

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

O prvoj ljubavi - M.A.

Poemu Prva ljubav sam napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

"Mreža" - M.A.

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u
stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.
U tami prastare prošlosti, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.
Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove
beskrajno.
Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj
večnosti.

Lutanje kroz san

I dalje samo sanjam, jer mi jedino to preostaje u ovim trenucima besciljnog lutanja, izgubljen u tokovima svojih misli i osećanja...

San na javi

Još uvek sanjam, jer mi je to jedino preostalo... Živim u snu, i ne bih voleo da izadjem iz njega! Da li će uvek biti tako? Da li ću uvek živeti u snu, jer se bojim realnosti i ovog surovog sveta? Da li će se pojaviti osoba koja će me izvesti iz sna i učiniti da i na javi uživam kao i u snu? Da li ona uopšte postoji? Postoji, ali ja još uvek ne mogu doći do nje...

"Poziv" - Oriah Mountain Dreamer

Ne zanima me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš
i imaš li hrabrosti snivati
o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,
zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.

Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli,
jesu li te životna razočaranja otvorila
ili si se skutrio i zatvorio od straha
da ponovno ne osjetiš bol.
Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol,
moju ili svoju,
a da je pritom ne moraš skrivati
ili ublažavati
ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati,
zbog mene ili sebe,
i možeš li divlje zaplesati
i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju,
a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi,
realni,
svjesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga
kako bi bio iskren prema sebi;
jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju,
a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica
i samim time vrijedan povjerenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu,
pa i ako nije lijepa,
svakoga dana,
i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan
da živiš s neuspjehom,
svojim i mojim,
i da svejedno stojiš na rubu jezera
i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu;
- To!

Ne zanima me gdje živiš
i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati,
nakon noći ispunjene tugom i očajom,
umoran i do kostiju izubijan,
i učiniti sve što je potrebno
kako bi nahranio svoju djecu.

Ne zanima me koga poznaješ
i kako si dospio ovamo.
Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre
i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si
ili što si
ili s kim si studirao.
Želim znati sto te u tebi samom gura naprijed
u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom
i voliš li uistinu osobu koja jesi
u trenucima praznine.

We are...

Mi smo nažalost samo male tačke u beskrajnom prostranstvu...

Zivot je...

Zivot je put kojim treba prosetati sa osobom koja ce nam ponekad cutanjem ili secanjem pokazati da vredimo onoliko koliko znamo da volimo!

"Gradinar 41." - Tagore

Čeznem da ti kazem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Without...

Without love, glory and heroes, life is nothing more than empty space filled up just with air! People are nothing, only the figures that are moving with no sense!

Take my hand

Uzmi me za ruku i prošetajmo zajedno trnovitim putem života! Pobegnimo zajedno iz ovog usnulog sveta… Najlakše je pobeći odavde kada imaš nekoga da te drži za ruku! Drži te za ruku, a dodiruje ti srce! Ćuti... a ti uvek znaš o čemu razmišlja!

Mali, čudan, ali za nas savršen svet!

Sedim i posmatram svet oko sebe, gledam ljude, ali kao da ih i ne vidim… Zamišljen sam… Živim u nekom svom svetu koji se totalno razlikuje od sveta drugih ljudi! Da li je “moj” svet normalniji od njihovog ili nije? Da li je ispravniji? Ne znam, ali meni se dopada! Da li možda još neka osoba živi u istom svetu kao ja? Ako živi, voleo bih da je upoznam, da zajedno uživamo u našem malom, čudnom, ali pre svega za nas savršenom svetu!

Tužan pesnik

Jedan tužni pesnik noćas piše svoje rime i nada se da novi dan neće skoro osvanuti! Piše o tuzi, o patnji, o ljubavnoj boli… Pita se po čemu se razlikuje od ostalih pesnika… On piše o svome zivotu koji nema smisla, koga niko ne razume, koga samo jedna osoba razume, ali ona nije tu, nije blizu, ona je daleko od njega…

Panta rei

Uvek sam, zamišljen, u mraku koji me plasi svojom tamom… Razmisljam o životu i shvatam da je život jednosmerna ulica kojom hodamo samo napred, ali nikako ne možemo da se vratimo nazad! Uvek idemo na neku drugu stranu, a o prvoj strani posle možemo samo da razmišljamo! Ali nikada ne znamo šta je sledeće na čega ćemo naići, valjda nam to i daje volju da živimo, da vidimo i tu treću stranu, možda lepšu od prve i druge, a možda…

Tama

Šetam mračnim gradom, raznim ulicama, kao neko prazno telo bez ikakvih osećanja. Gledam u taj mrak i kao da vidim sebe, kao da sam ja sastavni deo te tame, obične tame koja me zavija u svoju crninu u kojoj niko i nista ne moze da opstane… Plaši me ta tama! Treba mi svetlo! Treba mi neko ko će me izvući iz te tame da vidim i svetliju stranu ulice! Treba mi neko da ubije tu tamu i da mi pokaže kako je to živeti van nje! Treba mi neko… Trebaš mi!

Put do raja

Put do raja je teško pronaći, ali tražiću ga do kraja života, tražiću ga da bih se odmorio od ovog usnulog sveta, da uživam, da ne budem stranac, da ljudi oko mene budu pravi ljudi… Tražiću i tebe tamo, jer si i ti drugačija, vrednija od drugih i zaslužuješ da budeš tamo…

Stranac 2

Osecam se kao stranac u ovome svetu. Kao da ne pripadam ovde. Ovde nema mesta za mene. Mozda je raj, ako postoji, pravo mesto za mene. Mozda su ljudi tamo drugaciji. Mozda je tamo lepse ziveti. Voleo bih da samo mogu da pogledam takav prizor, takav nacin zivota koji bi meni odgovarao. Ovaj svet oko mene je mozda pakao. Od ovoga ne moze biti gore. Tj moze biti gore. Gore je biti sam, nemati nikoga oko sebe, nemati s kim pricati. To je sigurno pravi pakao. Od toga sigurno nema niceg goreg. U ovome svetu jedina odbrana od svega je ljubav. Sa pravom ljubavi mozes sve, a tebi niko ne moze nista. Ljubav te brani od svakog zla koje se odigrava oko tebe. Oko tebe se mogu desavati strasne stvari, a ako imas pravu ljubav, ako nekoga iskreno volis, to oko tebe nece ni postojati. Tebe ce bas briga biti za druge, za dogadjaje koji se desavaju oko tebe. U glavi ce ti biti samo jedna osoba, samo osoba koju volis I koja je za tebe sve. Svet ne mora da postoji ako postoji takva osoba, osoba koja ce te razumeti, koja ce ti verovati, koja ce te voleti … Moras da volis, moras imati takvu osobu, ako je nemas ti si nista, ti si samo telo, samo ljustura bez osecanja…

Stranac 1

Osecam se kao stranac u ovome svetu, kao da ne pripadam ovde, kao da ljudi oko mene nisu ljudi, kao da ja nisam covek… Voleo bih samo na tren da vidim mesto na kome ne bih bio stranac. Da li je to mozda raj, ako postoji… ? Da li mozda iznad ovog ogromnog neba zaista postoji raj? Ako postoji, voleo bih da sam u njemu, da budem daleko od ovog sveta i od svih losih stvari u njemu. Jedini nacin da se opstane u ovom „paklu“ je voleti nekoga i biti zaljubljen. Ljubav je zastita od surove realnosti koja nas okruzuje. Kada nekoga iskreno volis za tebe svet ne mora postojati. Osoba koju volis je za tebe ceo svet…