"Odluka" - M.A.

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

"Posle ljubavi" - M.A.

Opraštamo se,
opraštamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvadjani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom cvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

"Pusti staru muziku" - Apsolutno romantično

Nisi htela moja biti,
sve zbog mene ostaviti,
jednostavno nisi imala hrabrosti.

Nisi verovala u sne dovoljno jako,
da bi, sad posle svega šetala sa mnom.

Da li je kasno mila prepraviti stih?
Ponekad više kažem no što trebao bih.

Da li je kasno draga, promeniti sve?
I tiho bez reči otići negde i ne vraćat' se.

Pusti staru muziku, i zatvori oči,
samo tako doćiću ja u tvoje noći.
Pusti staru muziku i nemoj mnogo da brineš ti,
jednom će se naši snovi spojiti.

Nisi htela moja biti,
sve zbog mene ostaviti,
jednostavno nisi imala hrabrosti.

Nisi verovala u sne dovoljno jako,
da bi, sad posle svega šetala sa mnom.

Sada je kasno mila prepraviti stih!
Ponekad više kažem no što trebao bih...

Sada je kasno draga, promeniti sve,
I tiho bez reči otići negde i ne vraćat' se...

iz "Koncerta za 1001 bubanj" - M.A.

Gospođice,
dalje zaista nemam više šta da vam kažem.
Osim...možda...
Da ste ostali najlepša medalja iz najlepseg rata u kom su mi srce amputirali!
Gospođice,
Ja nisam za vama bio onako obično,
gimnazijski zanesen,
u meni je sve do tabana minirano...

"Nepovratna pesma" - M.A.

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

O prvoj ljubavi - M.A.

Poemu Prva ljubav sam napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

"Mreža" - M.A.

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u
stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.
U tami prastare prošlosti, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.
Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove
beskrajno.
Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj
večnosti.

Lutanje kroz san

I dalje samo sanjam, jer mi jedino to preostaje u ovim trenucima besciljnog lutanja, izgubljen u tokovima svojih misli i osećanja...

San na javi

Još uvek sanjam, jer mi je to jedino preostalo... Živim u snu, i ne bih voleo da izadjem iz njega! Da li će uvek biti tako? Da li ću uvek živeti u snu, jer se bojim realnosti i ovog surovog sveta? Da li će se pojaviti osoba koja će me izvesti iz sna i učiniti da i na javi uživam kao i u snu? Da li ona uopšte postoji? Postoji, ali ja još uvek ne mogu doći do nje...

"Poziv" - Oriah Mountain Dreamer

Ne zanima me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš
i imaš li hrabrosti snivati
o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,
zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.

Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli,
jesu li te životna razočaranja otvorila
ili si se skutrio i zatvorio od straha
da ponovno ne osjetiš bol.
Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol,
moju ili svoju,
a da je pritom ne moraš skrivati
ili ublažavati
ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati,
zbog mene ili sebe,
i možeš li divlje zaplesati
i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju,
a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi,
realni,
svjesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga
kako bi bio iskren prema sebi;
jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju,
a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica
i samim time vrijedan povjerenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu,
pa i ako nije lijepa,
svakoga dana,
i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan
da živiš s neuspjehom,
svojim i mojim,
i da svejedno stojiš na rubu jezera
i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu;
- To!

Ne zanima me gdje živiš
i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati,
nakon noći ispunjene tugom i očajom,
umoran i do kostiju izubijan,
i učiniti sve što je potrebno
kako bi nahranio svoju djecu.

Ne zanima me koga poznaješ
i kako si dospio ovamo.
Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre
i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si
ili što si
ili s kim si studirao.
Želim znati sto te u tebi samom gura naprijed
u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom
i voliš li uistinu osobu koja jesi
u trenucima praznine.

We are...

Mi smo nažalost samo male tačke u beskrajnom prostranstvu...

Zivot je...

Zivot je put kojim treba prosetati sa osobom koja ce nam ponekad cutanjem ili secanjem pokazati da vredimo onoliko koliko znamo da volimo!

"Gradinar 41." - Tagore

Čeznem da ti kazem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Without...

Without love, glory and heroes, life is nothing more than empty space filled up just with air! People are nothing, only the figures that are moving with no sense!

Take my hand

Uzmi me za ruku i prošetajmo zajedno trnovitim putem života! Pobegnimo zajedno iz ovog usnulog sveta… Najlakše je pobeći odavde kada imaš nekoga da te drži za ruku! Drži te za ruku, a dodiruje ti srce! Ćuti... a ti uvek znaš o čemu razmišlja!

Mali, čudan, ali za nas savršen svet!

Sedim i posmatram svet oko sebe, gledam ljude, ali kao da ih i ne vidim… Zamišljen sam… Živim u nekom svom svetu koji se totalno razlikuje od sveta drugih ljudi! Da li je “moj” svet normalniji od njihovog ili nije? Da li je ispravniji? Ne znam, ali meni se dopada! Da li možda još neka osoba živi u istom svetu kao ja? Ako živi, voleo bih da je upoznam, da zajedno uživamo u našem malom, čudnom, ali pre svega za nas savršenom svetu!

Tužan pesnik

Jedan tužni pesnik noćas piše svoje rime i nada se da novi dan neće skoro osvanuti! Piše o tuzi, o patnji, o ljubavnoj boli… Pita se po čemu se razlikuje od ostalih pesnika… On piše o svome zivotu koji nema smisla, koga niko ne razume, koga samo jedna osoba razume, ali ona nije tu, nije blizu, ona je daleko od njega…

Panta rei

Uvek sam, zamišljen, u mraku koji me plasi svojom tamom… Razmisljam o životu i shvatam da je život jednosmerna ulica kojom hodamo samo napred, ali nikako ne možemo da se vratimo nazad! Uvek idemo na neku drugu stranu, a o prvoj strani posle možemo samo da razmišljamo! Ali nikada ne znamo šta je sledeće na čega ćemo naići, valjda nam to i daje volju da živimo, da vidimo i tu treću stranu, možda lepšu od prve i druge, a možda…

Tama

Šetam mračnim gradom, raznim ulicama, kao neko prazno telo bez ikakvih osećanja. Gledam u taj mrak i kao da vidim sebe, kao da sam ja sastavni deo te tame, obične tame koja me zavija u svoju crninu u kojoj niko i nista ne moze da opstane… Plaši me ta tama! Treba mi svetlo! Treba mi neko ko će me izvući iz te tame da vidim i svetliju stranu ulice! Treba mi neko da ubije tu tamu i da mi pokaže kako je to živeti van nje! Treba mi neko… Trebaš mi!

Put do raja

Put do raja je teško pronaći, ali tražiću ga do kraja života, tražiću ga da bih se odmorio od ovog usnulog sveta, da uživam, da ne budem stranac, da ljudi oko mene budu pravi ljudi… Tražiću i tebe tamo, jer si i ti drugačija, vrednija od drugih i zaslužuješ da budeš tamo…

Stranac 2

Osecam se kao stranac u ovome svetu. Kao da ne pripadam ovde. Ovde nema mesta za mene. Mozda je raj, ako postoji, pravo mesto za mene. Mozda su ljudi tamo drugaciji. Mozda je tamo lepse ziveti. Voleo bih da samo mogu da pogledam takav prizor, takav nacin zivota koji bi meni odgovarao. Ovaj svet oko mene je mozda pakao. Od ovoga ne moze biti gore. Tj moze biti gore. Gore je biti sam, nemati nikoga oko sebe, nemati s kim pricati. To je sigurno pravi pakao. Od toga sigurno nema niceg goreg. U ovome svetu jedina odbrana od svega je ljubav. Sa pravom ljubavi mozes sve, a tebi niko ne moze nista. Ljubav te brani od svakog zla koje se odigrava oko tebe. Oko tebe se mogu desavati strasne stvari, a ako imas pravu ljubav, ako nekoga iskreno volis, to oko tebe nece ni postojati. Tebe ce bas briga biti za druge, za dogadjaje koji se desavaju oko tebe. U glavi ce ti biti samo jedna osoba, samo osoba koju volis I koja je za tebe sve. Svet ne mora da postoji ako postoji takva osoba, osoba koja ce te razumeti, koja ce ti verovati, koja ce te voleti … Moras da volis, moras imati takvu osobu, ako je nemas ti si nista, ti si samo telo, samo ljustura bez osecanja…

Stranac 1

Osecam se kao stranac u ovome svetu, kao da ne pripadam ovde, kao da ljudi oko mene nisu ljudi, kao da ja nisam covek… Voleo bih samo na tren da vidim mesto na kome ne bih bio stranac. Da li je to mozda raj, ako postoji… ? Da li mozda iznad ovog ogromnog neba zaista postoji raj? Ako postoji, voleo bih da sam u njemu, da budem daleko od ovog sveta i od svih losih stvari u njemu. Jedini nacin da se opstane u ovom „paklu“ je voleti nekoga i biti zaljubljen. Ljubav je zastita od surove realnosti koja nas okruzuje. Kada nekoga iskreno volis za tebe svet ne mora postojati. Osoba koju volis je za tebe ceo svet…